Blog

PRIČAJ MI O… Otkrivanje kosmosa u sebi

by in Pricaj mi o 28. априла 2019.

You are not IN the universe, you ARE the universe, an intrinsic part of it. Ultimately you are not a person, but a focal point where the universe is becoming conscious of itself. What an amazing miracle.

Eckhart Tolle, A New Earth

Sama sam u sobi sa tobom. Ne možeš da me napustiš. Niti to želiš. Nije ni moguće. Ti si neodvojivi deo mene za koji dugo vremena nisam ni znala da postoji. Zašto si tako dugo bio skriven i pustio me da gradim jednu sliku o svetu, sebi i životu, zašto? Nije fer. Ljuta sam na tebe. Spokojno, dugo si se krio u mojoj duši. Sam i veliki nikad nisi ništa tražio. Nisam znala da postojiš. Zašto mi nisi ranije rekao, rado bih popričala sa tobom i pravila ti društvo. Slušala bih o tebi i tvojim pričama.

Izgledaš misteriozno. Isprva sam se plašila da te otkrijem, ali uradio si sve da moram. Nisam mogla dalje bez tebe. Učinio si sve da me sateraš u ugao i nateraš me da te pogledam. Ne znam zašto tako radikalno.  Verovatno drugačije ne bih videla. Bila sam biće razuma. Trebale su mi činjenice i površina stvari. Nisam mogla da idem tako duboko. Ti si kao neki veliki beskonačni mrak koji se neizostavno prostire u meni. Osećam te kao mrak. Veliki, sam i taman. Ne znam ni šta kriješ, ni šta nosiš u sebi, ni od čega si satkan. Kao da imaš zvezde u sebi. Ti si svemir. Kosmos. Beskraj. U sebi imaš i mene, ja tebe u sebi i tako u krug.

Zašto si tako dugo bio sam? Zašto? Ne razumem. Boli me tvoja samoća. Boli me tvoja usamljenost i veličina. Tako si velik, tih i beskonačan. Nekako prazan. Zašto si tako sam? Zašto je sve tako beskonačno?

Ja živim u konačnosti. Kako nosim tebe beskonačnog u sebi, ako sam konačna? Šta je konačno? Moje telo samo. Zašto sam izabrala konačno telo ako u sebi nosim beskraj? Ja ne želim konačno telo. Ja želim beskonačnost. Hoću da se vratim u stvaranje, letenje i putovanje, ograničavajuće je da budem spakovana u ovo telašce. Šta je ono? Dve ruke i noge stomak i leđa, par očiju i glava, a iznutra svetlim. Moja koža je bleda. I suva. Unutra sam vazduh i vasiona. Ja sam beskraj. U sebi nosim zvezde i staze.

Zašto sam izabrala ovaj put? Da li sam ga birala ili mi je dat? Koji tačno put sam izabrala? Ko su svi ljudi koje srećem? Šta ja imam sa njima? Šta im dugujem, šta oni meni duguju? Zašto se uvek rasplačem kada postavljam ova pitanja? Pitanja za moju dušu.

Ko si ti? Kao da si anđeo? Kako izgleda anđeo? Mogu da te osetim, mogu da osetim anđeosku energiju. Ali ti si nešto drugačiji, ti si beskonačniji, ti u sebi imaš neku prazninu, beskraj opet. Videla sam te. Sećam se, videla sam te. Bila sam ti. Hoću kući. Želim opet da budem zvezda. Zašto sam morala da se spuštam na zemlju. Ja patim, moje telo pati za tobom. Znam da si u meni da me podsećaš na dom. Da kad god osetim krizu da mogu tebi da se vratim u sebi, ali ponekad mi nedostaješ i ono što smo bili. Teško mi je što sam morala da se transformišem, i da se sećam svega. Teško je i stomak me je često boleo. Ali kada je postalo najgore setila sam te se. Rekao si mi jednom da kad odem na zemlju neću se ničeg sećati! Samo neki jedva vidljiv trag daleki i nejasni podsećaćete na nešto što si davno bila. Zašto si to skrio od mene? Zašto je tako strašno da znam odakle dolazim?

Želeću da se vratim čim se toga setim? Šta je tu loše? Da li sam ja želela da dodjem ovde? Zašto si me poslao? Od koga sam postala? Ko je moja porodica? Da li sam ja sama u ovome?

Glava mi je puna pitanja…

Sećam te se kada gledam more. Kada je mirna i tiha noć puna zvezda, pa udahnem vazduh svež. Sećam se te se kad je zeleno proleće pa drveće vibrira i pulsira, tada te osećam. Ja sam priroda. Tada smo jedno. Tada sam izvor. Sećam te se kad mi se telo spaja sa ljubavnikom i kad nestajemo oboje odnosno TI postajemo. Sećam te se u bebinim očima, i osmehu. Sećam te se u majčinskoj ljubavi prema detetu. Sećam te se kad humanost stupi na snagu, i kad nežnost oboji nečiju dušu i srce. Sećam te se kad se otkrije lek za neizlečivu bolest. Sećam te se u zagrljaju i iskrenoj emociji. Sećam te se u prizoru koji oduzima dah. Sećam te se u stvaranju. Sećam te se u muzici. U plesu. Ti veliki nedokučivi mraku što nemo u meni postojiš – ti si ljubav. Nisam znala, ali ti si ljubav. Sveprožimajuća ljubav iz koje smo postali. Svemir u meni. Nisam znala….

Autor teksta: Milica Perišić

2 Comments
  1. Prelepo, divna iskrena prica💖💖💖

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

    Cart